Ćao Jelena, možeš li nam, za početak, reći nešto o sebi?
Moje ime je Jelena Stanić i iz okoline Novog Sada sam. Na praksi sam radila u Rafineriji u Pančevu, a pored toga radim kao predavač robotike i programiranja za decu u školi programiranja.
Šta si po struci i zašto baš to? Da li postoji neki predmet koji ti je bio baš zanimljiv?
Po struci sam diplomirani inženjer mehatronike, Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. Moje interesovanje za mehatroniku počinje još od srednje škole, na smeru mehatronike u ETŠ-u. Zavolela sam tu raznovrsnost predmeta i videla sebe u automatizaciji, pa sam nastavila isto na fakultetu. Zanimljivo je to što sam upis u srednju školu preplakala, jer mi je prva želja bila IT, a igrom slučaja sam upala u mehatroniku. Međutim, nije mi trebalo ni nedelju dana da se zaljubim u nju, i evo, 8 godina kasnije, i dalje se zaljubljujem! Najteže su mi uvek padale elektronike, jer mi nisu nimalo privlačne u odnosu na mašinstvo, automatiku i robotiku. Nekako nikada nisam videla njihovu direktnu primenu u mojoj struci, pa mi je bilo teško da učim napamet. Naravno, elektronike ima i te kako, ali ne te o kojoj smo mi učili.
Čime se baviš na praksi? Šta to konkretno podrazumeva?
Na praksi sam dobila poziciju Mehanika. Moje zaduženje je bilo da koordiniram komunikaciju između servisa i upravnika postrojenja. Konkretnije, ukoliko operateri primete neke anomalije tokom rada, to prijavljuju svojim nadređenima, a oni nama, kako bismo organizovali majstore koji će dalje sanirati tu opremu. Nakon toga otvaramo radne naloge, prisustvujemo puštanju opreme u rad kako bismo prekontrolisali da li je sve u redu i da li su sanacija i montaža uspešno odrađeni. Pored tog dela posla, naše zaduženje je bilo da unapred isplaniramo na koji način će se oprema proveravati kroz job planove, koji detaljno opisuju svaki postupak rukovanja sa opremom.
Da li si tokom prakse imala priliku da se baviš stvarima o kojima si učila tokom studija? Da li ima nekih preklapanja?
Iskreno, nisam. Bukvalno se ništa nije poklapalo! Mašinstvo koje sam učila tokom studija je bilo vezano isključivo za projektovanje, dok sam na poslu radila sve sem toga. Međutim, uz moj tim sam sve savladala bez poteškoća, imali su strpljenja i živaca za mene i trudili se jednako koliko i ja.
A da li si imala interesovanja za našu industriju pre dolaska u NIS?
Moram priznati da nisam bila svesna šta sve podražumeva održavanje energetske industrije i o kakvim je mašinama reč, ali mi je drago da sam se upustila u ovaj izazov, da su moji mentori prepoznali potencijal i odlučili se za mene.
Šta te je onda zainteresovalo da apliciraš za NIS Calling?
Dok nisam videla oglas, nisam ni bila svesna da ovaj program prakse postoji. Istražila sam, svidelo mi se i konkurisala sam. Tako da je moj prvi kontakt sa NIS-om bio upravo ovaj NIS Calling.
Kao neko ko je prošao kroz program, šta bi rekla mladima iz tvoje struke koji se dvoume da apliciraju?
Savetovala bih ih da apliciraju, dragoceno je iskustvo i prilika, mnogo sam naučila i usavršila se u svojoj struci. Iako nije nešto čime sam se bavila na fakultetu, mislim da je za bilo kog inženjera jako važno da se upozna i nauči osnove, koje sam ja savladala uz svoje mentore i kolege. Prelepo iskustvo koje, najiskrenije, ne bih menjala ni za šta. Zahvalna sam svima koji su ovaj put prošli sa mnom, od servisa, majstora i inženjera, koji su mi detaljno objašnjavali delove pumpi, kompresora, kolona, izmenjivača, itd. prilikom sastavljanja istih, do tehnologa, inženjera i upravnika, koji su mi objašnjavali procese i zašto baš tako ta mašina mora da radi.
Kada bi ti ista ta osoba rekla da ima intervju u NIS-u, koji savet bi joj dala da bi razgovor bio uspešan?
Samo treba da bude svoja i opuštena. Ukoliko je istinski zainteresovana, to HR tim i potencijalni mentori prepoznaju, prosto isijava iz vas. Stoga, bez brige. Kada smo pričali, moj mentor mi je rekao da je izabrao mene jer sam bila jedina nasmejana i pozitivna i kako će im moja energija puno značiti u kancelariji. Tako da nije samo znanje faktor – ja sam imala da ponudim samo volju za učenjem i osmeh, što je bilo i više nego dovoljno!
Kako ti se činio dolazak u NIS i uklapanje u tim?
Sa sigurnošću mogu da kažem da sam se sjajno uklopila, što u svoj tim, što u celoj rafineriji. Ostvarila sam i prijateljstva tokom ta 4 meseca, upoznala divne kolege i uživala u radu sa njima. Moram priznati da je rastanak bio težak, jer su se u tom periodu neki verili, neki postali očevi, a i ja sam imala uspone i padove, što smo sve zajedno prošli. Iako sam ustajala izuzetno rano i putovala iz Novog Sada u Pančevo, svaki dan je bio vredan toga i na posao sam dolazila sa osmehom na licu, prvenstveno zahvaljujući tim ljudima!
Koji ti je najzanimljiviji deo prakse? Šta ti se posebno svidelo?
Malo je kliše odgovor, ali stvarno mi se svideo svaki deo posla. Sve mi je bilo novo, sve sam od nule učila i povezivala – bilo je veoma dinamično. Kao najbolji aspekt moje pozicije istakla bih to što je posao terenski, odnosno, nisam usko vezana za kancelariju. Pola dana sam napolju, pola unutra. I naravno, najlepši deo je bila uniforma (LZO), odnosno, radno odelo sa šlemom i ostatkom zaštitne opreme. Stvarno sam uživala u svakom delu, a naročito u radu sa ljudima.
Da li imaš neku anegdotu sa prakse koju bi volela da podeliš sa zainteresovanim kandidatima?
Svaki dan je anegdota za sebe. Kolektiv je opušten i šaljiv, stoga svakog dana može da se prepriča nova situacija. Ali mogu reći da je atmosfera stvarno bila na vrhuncu svaki dan.
I za kraj, da li imaš bilo šta iz tvog dosadašnjeg iskustva što smatraš da je potrebno spomenuti?
Konkretno, za moje mehatroničare, misim da je ovakva praksa sjajna kako bi shvatili šta stvarno podrazumeva jedan sistem u celosti. Sjajni ljudi, profesionalci, spremni da pomognu i objasne, puni strpljenja i razumevanja, ali i znanja.
