Imam dve karijere i ne sedim na dve stolice
Naš kolega Ivan Marković odgovara na pitanje – da li je moguće biti karijerno uspešan na dva polja.
//= bu('dist/style.css') ?>
Sve je to počelo u ranom detinjstvu: kada dođu gosti, roditelji ili bake i deke su, doduše sa najboljom namerom, doslovno terali mališane da stanu pred publiku i odrecituju ili otpevaju pesmicu koju su, opet ne svojom voljom, naučili. Da je neko pitao decu i da su ona mogla to da shvate, možda bi sve bilo drugačije. Umesto toga, dolazi osnovna škola i odmah u prvi plan izbijaju oni „talentovani“, koji učestvuju u svim priredbama, dobijaju uloge u školskim predstavama, dok je za ostale rezervisano „statiranje“. Znate ono kad vam daju da držite kulise i pričaju vam da je vrlo bitno biti drvo ili žbun na sceni. E tu se negde rađa ideja, oličena u tvrdnji „nisam ja za to“.
Da se odmah dogovorimo: ako mislite dobro sebi i svom napretku, zaboravite tu ideju. Predispozicije, dakako, postoje, neki od nas su otvoreniji, drugi više vole doživljaj „u sebi“, ali iznad svega i pre svega, reč je o veštini, dakle o nečemu što se može usavršavati.
I još bi valjalo da razmotrimo sam termin „javni nastup“. Kod većine se odmah u glavi pale reflektori, tu su kamere ili scena, publika u gledalištu, ništa manje nego naslovna uloga u „Hamletu“. Da se vratimo malo u realnost: javni nastup je svako pojavljivanje pred nekim ko treba da nas vidi, čuje i da stekne neki utisak o onome što izlažemo. Dakle, javni nastupi su i sastanci, prezentacije (makar i u okviru svog tima), učešće na korporativnim događajima, pa i pregovori.
Tu negde, i bez da je tražimo, naići će trema, kao prepreka, ali i kao opravdanje za mnoge koji izbegavaju svaki javni nastup. Hajde da je pogledamo pravo u oči! Čega se, zapravo, plašimo? Ovako obično izgleda naš dijalog na treninzima javnog nastupa:
Učesnik : Nešto će se dogoditi
Ja: Šta bi tačno moglo da se dogodi?
Učesnik: Zbuniću se, nešto ću izostaviti, ostaviću loš utisak.
Ja: Koliko puta Vam se to zaista dogodilo?
Učesnik: Pa nije, ali može…
Zaista, svašta može da se dogodi, verujte nekom ko je više od tri decenije proveo ispred mikrofona, ispred i iza kamera, na stotinama treninga i prezentacija i ko je – evo – spreman da sa vama podeli svoja iskustva. Ipak, ključno pitanje za sve gore navedene strepnje je od čega to zavisi? Vrlo brzo svi stignemo do istog odgovora: od pripreme, poznavanja teme, poznavanja publike. Da raščistimo jednu stvar: mi se ne bojimo samog nastupa. Još nisam čula da neko ima tremu kad iz sveg glasa peva pod tušem. Plašimo se procene, i to procene tačno određenih ljudi, njihovog utiska, koji bi mogao da utiče na naš status ili karijeru. Tako je bilo još u školi. Nije ocena bila ta, koja nas je plašila (iako se radi o istoj oceni, nekom je bila katastrofa, a nekom nedosanjani san), već je u pitanju bio strah od reakcije roditelja i mogućih posledica. Kako je bilo tada, tako je i danas.
Dakle, pošto smo raskrinkali tremu, da definišemo i ubojito oružje: to je priprema. Ne samo brza i letimična priprema pred sam nastup (tu čak može da bude više štete nego koristi), već rad na sebi, prihvatanje izazova, uvežbavanje, upoznavanje sa tehnikama, sticanje samopouzdanja. Uz ono da neko „nije za to“, valjalo bi još izbaciti i tvrdnje da je svaki javni nastup ogroman stres (i biće, ako ga takvim sebi prikazujete), da će publika će biti izuzetno kritički nastrojena (neće, publika je mahom nezainteresovana, to je pravi izazov) da će mi drhtati glas, svi će videti da imam tremu (znate ono kad čujete lupanje svog srca – to niko drugi ne čuje) i, najvažnije, izbacite bojazan zvanu „ja neću biti na visini zadatka“. Umesto toga, postavite sebi cilj da budete najbolji što se može biti i setite se da je neko imao dovoljno poverenja u vas i poverio vam takav zadatak. Verujem da niko, koliko god da ste simpatični, ne bi rizikovao uspeh projekta ili organizacije odredivši vas za nešto u čemu baš niste dobri. Pre će biti da ste tu zato što o toj temi znate više od drugih (a to je već prednost, zar ne?), zato što ste na tome predano radili, zato što ste odgovorni i stručni.
Rad na sebi, kada su veštine javnog nastupa u pitanju, podrazumeva i sticanje nekih znanja o fiziologiji govora (disanje, izgovor, dikcija), malo brige o scenskim kretnjama i govoru tela i, bez preterivanja, vežbanje, vežbanje i vežbanje. Javni nastup se ne može vežbati „u sebi“. Zahvaljujući modernim tehnologijama, danas i telefon može da bude kamera, pa – izvolite – snimajte svoje vežbe i gledajte ih. Ako imate mogućnosti, uključite i „prijateljsku publiku“. Pre „prave“, odradite prezentaciju pred kolegama ili kompetentnim članom porodice. Proverite kakav utisak ostavljate i na čemu se još može poraditi.
Kad smo već kod utiska, ne zaboravite da je onaj prvi najvažniji i najupečatljiviji, i zato mu se valja posebno posvetiti. Kako ćete ući, kakvo će biti vaše držanje (za početak, prava, čvrsta kičma je uvek dobar oslonac), šta ćete obući (ukoliko želite da se publika fokusira na sadržaj, na sebi treba da imate što manje detalja).
U procesu pripreme za određeni nastup pokušajte da sebi odgovorite na ova pitanja:
Pokušajte da date što preciznije i konciznije odgovore. Na primer, ako odgovor na prvo pitanje počinje neodređenom zamenicom „nešto o…“, odmah se vratite i pokušajte da tačno formulišete šta ćete ovog puta govoriti. Imajte na umu da nije neophodno da u svakoj prilici govorite o svemu što znate.
Pitanje „kome“ određuje vašu ciljnu grupu, samim tim i nivo stručnosti, potrebu za detaljima, važnost podataka. Zlatno pravilo glasi da se publika ne sme ni preceniti, a ni potceniti.
Pokušajte da ne definišete krovne ciljeve tipa „želim da prenesem poruku ili predstavim ideju“. Zar to ne želimo u svakoj komunikaciji? Ovde bi bilo bolje razmotriti kako će vaš nastup pokrenuti slušaoce na akciju i koja bi to akcija trebalo da bude. To će nam pomoći i da izmerimo kvalitet ideje i prezentacije.
Konačno – zašto vi? Ovo je trenutak da malo podiđete svojoj sujeti i nabrojite sve sopstvene kvalitete. Objektivno, koliko god je to moguće.
Za kraj, ne zaboravite da pažnja publike nije beskonačna (zato i ja završavam): uvek planirajte duže, a ne kraće vreme (ako je prezentacija, najmanje minut po slajdu), ne učite ništa napamet, mozak će vas vraćati na naučene formulacije (koristite teze ili „bulite“ i pri vežbanju), nemojte se stideti koncepta i – uživajte! Kad osetite da je vama lepo na sceni, pred publikom – vi ste pobedili.
Naš kolega Ivan Marković odgovara na pitanje – da li je moguće biti karijerno uspešan na dva polja.
Investiranje u sopstveno znanje je trenutno najbolji način da se iskoristi slobodno vreme. Na internetu sada postoji toliko sadržaja, ali – odakle krenuti?