//= bu('dist/style.css') ?>
Specijalno za NIS Magazin, tekst o školi budućnosti pripremio je Nikola Božić, programski direktor Istraživačke stanice Petnica, koju naša kompanija sa ponosom podržava već celu deceniju.
Brzina promene današnjeg društva, i lokalno i globalno gledano, dovodi do toga da je sve teže predviđati njegove potrebe u srednjoročnom, a posebno dugoročnom periodu. Samo poslednjih desetak godina, od pojave prvih pametnih telefona, naši životi su se toliko promenili, da bi za gledaoce popularne naučne emisije sa kraja dvadesetog veka „Posle 2000.“, sve ovo izgledalo kao naučna fantastika.
Obrazovanje služi da dolazeće generacije pripremi da se uključe na civilizacijski i istroijski tok razvoja, da razumeju osnovne koncepte koji funkcionišu u prirodi i društvu, da svesni prošlosti mogu da sagledavaju budućnost, ali i da se pripreme za nove nepoznate izazove koji će tek da se pojave. Ako je brzina razvoja društva, tehnologije i njihove povezanosti tolika da je teško pogledati u narednu deceniju, a kamoli u narodni vek, postavlja se pitanje kakvo obrazovanje danas treba da imamo da bismo dolazeće generacije pripremili da budu sposobne za opstanak i razvoj.
I akademska zajednica i svetski privrednici predviđaju da će u narednih dvadesetak godina bar 30% svih aktuelnih profesija biti zamenjeno tehnologijama (CIO, 2016). Ipak, za razliku od Industrijske revolucije koja je dovela da toga da mašine zamenjuju fizičku radnu snagu, ova današnja će dovesti do zamene visokoobrazovnaih ljudi. Upravo zbog toga, pitanje o budućnosti obrazovanja postaje još važnije.
Treba imati na umu da obrazovnom sistemu treba oko 16 godina u proseku da jednog pojedinca pripremi da bude kvalitetan profesionalac, i da narednih najmanje 40 godina bude uspešan i produktivan. Kako se tehnologije ubrzano menjaju i razvijaju sve je teže kroz obrazovni sitem obezbediti veštine i znanja da prate tehnološke promene kroz decenije života. Obrazovni programi trenutno u celom svetu kaskaju bar jednu generaciju za današnjim potrebama na tržišu radne snage.
U ovom veku znanja se proizvodi velika količina podataka. Tako se procenjuje da će 2020. godine svaki čovek proizvoditi 1,7 MB podataka u sekundi (Izveštaj DOMO, 2018). U poslednje dve godine smo proizveli 90% svih podataka od nastanka civilizacije. Ovo ukazuje na to da obrazovanje više ne može biti zasnovano ni na faktografskom znanju. Ne možemo povećavati obim školskog gradiva da bismo pratili društvene promene i tehnološke inovacije.
Obrazovanje služi da dolazeće generacije pripremi da se uključe na civilizacijski i istorijski tok razvoja, da razumeju osnovne koncepte koji funkcionišu u prirodi i društvu, da svesni prošlosti mogu da sagledavaju budućnost, ali i da se pripreme za nove nepoznate izazove koji će tek da se pojave.
Setimo se da je format škole nastao na kraju 19. i početku 20. veka. Školski razredi i boravak u školi osmišljeni su kao način socijalizacije dečaka i devojčica koji u to vreme nisu imali kontakta sa mnogo svojih vršnjaka. Školsko zvono i sedenje u klupama jednih iza drugih je imalo ulogu da disciplinuje buduće radnike i da ih pripremi za rad u fabrikama i radno vreme. Ponavaljanje činjenica i znanja iz knjige ili glave profesora je imalo za cilj da se na nove generacije prenesu dotadašnja znanja i veštine. I sve to je bilo dovoljno da se ide napred.
Naravno da su se mnoge stvari u društvio promenile, naravno da se i škola menjala. Danas je mnogo interaktivnija, sloboniji su odnosi učenika sa svojim autoritetima, čak je i model učionice promenjen. Ipak te promene su više pratile savremene tokove razvoja, ali nedovoljno da bi današnja škola (i fakulteti) bili adekvatna priprema za budućnost koja dolazi.
Jedan od mehanizama za unapređenje lokalnog obrazovnog sistema jedne zemlje može biti potraga za uspešnim modelom koji daje rezultate na drugim tačkama na planeti. Ipak copy/paste metoda nije dovoljna.
Mnogo je razloga zbog kojih je neki obrazovni sistem uspešan. Treba imati na umu i kulturološke odlike naroda i države, socio-ekonomsku situaciju, porodične odnose, klimatske i geografske karakteristike, istorijski razvoj, odnos društva prema obrazovanju i nastavnicima i profesorima, tržište rada… Sve ovo treba uzeti u razmatranje prilikom traganja za modelom koji može unaprediti neki drugi lokalni obrazovni sistem.
Ipak problem je ovde mnogo globalniji. Kriza obrazovnih institucija je planetarna. Da li u stvari postoje uspešni obrazovni sistemi, kada uzmemo u obzir sve ranije navedeno? Došlo se do trenutka da treba menjati osnovne obrazovne i akademske paradigme. Dakle mora mnogo više da se uradi od blagih adaptacija, promena programa, činjenica ili načina rada. Svuda. U celom svetu.
Ključno je da razumemo da obrazovanje više nije deo života i to njegovog samog početka, nego postaje deo svih životnih faza. Kontinuirano obrazovanje, stalno informisanje u oblasti ekspertize, rad na sopstvenim veštinama bez prekida, praćenje drugih oblasti, ključne su osobine uspešnih ljudi u decenijama pred nama. Diploma više nije cilj, ali nije ni garancija celoživotnog uspeha. Samo je stalni rad i ostajanje u toku sa dešavanjima i promenama garancija uspešnosti.
Šta nam onda škola može pružiti i u kom smeru je treba razvijati? Svakako školi ostaje da nove generacije upozna sa pojavama, fenomenima, procesima, međusobnim vezama, osnovnim činjenicama o svetu oko nas, o prirodi, o društvu, o tehnologijiama…
Ono što škola današnjice mora da nauči svoje učenike i studente jesu kritičko razmišljanje, rešavanje problema, da su nauke interdisciplinarno povezane, veštine međusobne saradnje i veštine komunikacije.
Kritičko razmišljanje jeste srž opstanka današnjeg čoveka. Kada nauči kako da se iz činjenica dođe do pravih zaključaka, kako koristeći naučni metod proveriti odgovarajuće pretpostavke i hipoteze, kako se u moru činjenica izboriti sa lažnim i razumeti prave, tada je osoba spremna da se izobri sa svim novim i nepoznatim izazovima.
Negovanje kreativnosti, sagledavanje šire slike, razmišljanje van okvira jesu osbine koje moraju da krase savremenog čoveka. Znati definisati problem, sagledati sve njegove delove i pogledati ga iz različitih uglova, a zatim kreativno rešavati takav problem, odlika je uspešnog pojedinca u vremenu pred nama.
Fah idiotizam je davna prošlost. Nek vrsta renesansnosti je potreba 21. veka. Danas moramo dobro biti informisani o raličitim oblastima društenog delovanja, međusobno povezivati činjenice i znanja, i interdisciplinarno sagledavati stvarnost.
Rad u timu treba negovati od malih nogu. Vrlo je važno da svako bude svestan svojih osobina koje pomažu funkcionisanju grupe ili grupu čine slabijom. Važno je ove svoje osobine poznavati i dobro njima upravljati i unapređivati ih. Veština rada u timu se može uvežbavati, a tako se postaje sposobniji za prilagođavanje promenama koje mogu da se dese bilo kada u celom profesionalnom životu.
Kako iskomunicirati svoje potrebe, svoja znanja, svoje zaključke, sopstvene stavove je vrlo važna odlika sposobnih stručnjaka. Na veštinama komunikacije, i verbalne i pisane, i akademske i svakodnevne, i adminstrativne i stručne, mora se svakodnevno raditi.
Škola budućnosti ne treba da pokušava da učenike i studente nauči svemu što sledi, jer to nije ni moguće. Škola budućnosti treba sve da pripremi da budu samostalni, sposobni da se adaptiraju, da odgovore svim izazovima… Škola budućnosti treba da uči pre svega kako se uči.