Колико је напорно усклађивати хоби са послом и како то успевате?
Јако је изазовно, посебно зато што је Београд сам по себи истовремено захтеван и занимљив и одузима много времена. На пут до посла дневно изгубим минимум два сата, а мој посао захтева свакодневно учење и ван радног времена, читање и похађање курсева, што додатно скраћује време за хоби и тражи добру организацију. Трчање такође није мој једини хоби. Волим истраживање Србије и Боке Которске и писање кроз које упознајем детаљније локације које истражујем. Трчање сам дефинисала као неку рутину која је најчешће обавезна, као и оброци, и то је постао животни стил. Често јесте напорно, посебно када је локација трке удаљена и када током викенда треба пропутовати озбиљну километражу, истрчати трку, а затим се вратити у понедељак на посао, на којем је веома динамично и скоро без предаха, а колеге и посао не смеју да трпе због тога што сте ви уморни.
Када је трчање прерасло у озбиљан хоби који укључује одласке на маратоне?
Почела сам да тренирам у марту 2014. године. Након три месеца, истрчала сам први полумаратон у Новом Саду, а до данас укупно око 80 трка (28 полумаратона, 2 маратона, један ултра маратон (57км) и више планинских и брдских трка, вертикалних километара, трка уз степенице и штафетних трка). Захваљујући нашој компанији два пута сам учествовала на тркама краћих формата (од 1км) у Киргистану, и веома сам захвална на томе. Волела бих да више колега прође кроз то искуство, јер сам упознала нову земљу, нову културу, па и први пут била на азијском континенту, али и упознала многе колеге, што знатно помаже у послу, јер вам често ти људи могу помоћи да завршите своје задатке и изазове.