У новембру 2017. 197 потписница Оквирне конвенциǰе Уǰедињених нациǰа о климатским променама (UNFCCC) окупиле су се у Бону на својој двадесет и трећој годишњој конференцији (COP23). До сада се огромна већина земаља уверила у неопходност транзиције у правцу ефикасније енергије у циљу спречавања даљег пораста температуре ваздуха на планети и успостављања одрживе будућности. Није ствар само у извору и врусти енергије, више је ту реч о већој ефикасности и о технологијама и начину пословања којом се она може постићи. У тренутку када ЕУ разматра пакет мера насловљен Чиста енергија свим Европљанима, с правом се питамо како то омогућити заиста “свим” Европљанима, укључујући и оне који живе изван граница ЕУ. Енергетска транзиција мора постати реалност у ЕУ Прелазак на ефикаснију и чистију енергију један је од циљева зацртаних Пакетом мера „Чиста енергија” који је Европска Комисија званично предложила 30. новембра 2016.године. Овај документ констатује разлике међу земљама које су чланице ЕУ и има за циљ успостављање истих правила игре за све да би се направио помак у правцу одрживијег система у будућности. У Европској Унији, разлике међу земљама су понекад значајне услед чега може доћи до великих разлика у њиховим енергетским миксовима. Рецимо, у Француској, енергетски микс највећим делом је нуклеарни уз незначајну примену обновљивих извора енергије, док у је Немачкој, на пример, нуклеарна енергија претежно искорењена, уз растућу примену обновљивих извора енергије, при чему се угаљ још увек користи у значајној мери. Нордијске земље поприлично се ослањају на хидро и термалну енергију, док Пољском доминира енергија из угља. … Што је подједнако важно и за земље Југоисточне Европе Југоисточна Европа је тренутно у процесу трансформације, који је можда нешто спорији него у већини земаља ЕУ, услед историјских, политичких и економских разлога, Ипак, потенцијал земаља чланица или оних које су тек кандидати, као што је то случај са Србијом, Бугарском или Црном Гором, је реалан и треба да буде проширен и утемељен одговарајућим програмским документима и иницијативама које долазе из приватног сектора. Генерално гледано, земље Југоисточне Европе су већ предузеле прве кораке у правцу енергетске транзиције. Предузећа прихватају ефикаснија и одрживија решења мењајући своје пословање, придржавајући се међународних стандарда и побољшавајући свој однос према животној средини. Дугорочно гледано, овим земљама полази за руком да задовоље своје унутрашње потребе и постигну зацртане циљеве и без обзира на све то још и извозе енергију у земље ЕУ (Извор). Што се тиче земаља Југоисточне Европе, у њима би поред свега овога могло бити лакше да се успоставе нове климатско-енергетске технологије које би довеле до енергетске ефикасности. И заиста, за разлику од земаља чланица ЕУ, ове су земље почеле да осавремењују своје енергетске системе прилично касно, услед већ поменутих разлога. … и допринеће добробити свих земаља Сарадња земаља Југоисточне Европе и ЕУ би свима донела добробит. Улагање новца у пројекте и стручно управљање учврстило би поузданост снабдевања и допринело развоју региона који је на путу ка чланству у ЕУ. Ово се неће десити ускоро с обзиром да се коришћење нафте и гаса може испоставити стратешки важним у периоду у коме се одвија прелазак на обновљиве изворе енергије, јер није могуће преко ноћи у потпуности прећи на зелену енергију. Без обзира што би се Југоисточна Европа могла доживети као „Рај за производњу чисте енергије”, званичници ЕУ наводно наглашавају да “фосилна горива у овим регионима треба подржати и с тачке гледишта развоја и енергетске безбедности”. Ипак, до транзиције ће свакако доћи. Земље Југоисточне Европе, које су чланице Енергетске Заједнице (међу њима је и Србија) и имају за циљ успостављање јединственог енергетског тржишта са ЕУ, мораће да се прилагоде циљевима и програмима зацртаним у Европској Унији. Ово ће се односити и на Пакет мера “Чиста енергија” као што је то случај и са Трећим енергетским пакетом. Поред правних аспеката и питања распростирања законских одредби на читаву Енергетску Заједницу, постоји и потреба усклађивања са филозофијом и крајњим циљем уласка у ЕУ, што захтева интеграцију са правним тековинама ЕУ. Србија може да делује као земља пионир Србија је добар пример спровођења транзиције ка ефикаснијој енергији. Нафтно-гасни сектор осавремењује своје пословање стратешким и амбициозним улагањем средстава у пројекте и рафинерије, као што је случај са Рафинеријом у Панчеву која уводи савремена решења, као што је на пример увођење сепаратора за прераду зауљених атмосферских падавина, осавремењавање пристана и рад на новим концепцијама трајног збрињавања отпада или побољшању технологија за реаговање у хаваријским ситуацијама. Увођењем новина и коренитим мењањем свог начина пословања, енергетске компаније доприносе остваривању промена и показују истовремену приврженост циљевима своје земље и ЕУ. Заиста, улога државе се не сме занемарити, с обзиром на то да су њене институције веома важне у спровођењу стандарда пословног управљања, давању олакшица и омогућавању постизања циљева који се тичу европских стандарда. Србија је била активна у изради Националног Плана за смањивање емисија (NERP) усмереног ка енергетском сектору у циљу смањивања емисија у читавој земљи. Поред тога, Србија је почела да транспонује законодавство ЕУ, како посредством свог чланства у Енергетској Заједници, тако и у процесу преговора за своје приступање ЕУ: сада ради на примени Директиве о Индустријским емисијама, која се бави загађењима која проузрокује индустријски сектор. Ово су само два примера корака које Србија предузима у циљу учвршћивања своје привржености одрживости и пословању које узима у обзир добробит климатских услова. … Ипак, сарадња је кључ свега Уопште узев, јасно је да се промене не дешавају само на државном или индустријском нивоу. Ово је свеобухватни процес који се мора одвијати у тесној сарадњи јавног и приватног сектора у коме сви морају помагати једни другима уколико желе да постигну трајан и одржив циљ. Улагање новчаних средстава је кључно у овом приступу и индустрија мора показати истинску заинтересованост и не сме да се ослања само на законодавство које доносе државни органи, већ да сама буде покретач еколошких, привредних и друштвених промена које ће донети добробит свима.
