Важно је да сте фокусирани на циљ који сте себи зацртали и да издржите сва искушењана која наилазите.
Шта је за вас била звезда водиља кроз године сазревања и напредовања, шта вам је давало снагу да наставите и истрајете у свом циљу да постанете најбољи играч на планети?
То је пре свега љубав. Љубав према тенису, као спорту који дишем сваки дан, живим и у коме уживам. Када се бавите нечим што волите, онда је далеко лакше да прескочите све препреке које се појављују на вашем путу. Није вам тешко да тренирате по пет или шест сати сваки дан, имате строг распоред обавеза и одмора, док у исто време другари излазе у град, иду на концерте, у клубове. Није вам тешко ни да се одричете других ствари, јер знате да сте посвећени свом циљу, да будете најбољи у томе што радите, а у томе вас подржава породица и блиски људи. Како крену успеси, та подршка се шири и на друге, све већи број људи вас бодри, верује у вас, очекује оно најбоље из вас, и онда просто ни не желите да успоравате или скрећете с пута.
Познати сте по ставу да ништа није немогуће и доказ сте за то. Ипак, у Србији се често стиче утисак да људи лако одустају. Како се мотивисати да наставите да се трудите чак и кад се чини да ништа не полази од руке? Да ли сте имали неке тренутке кад сте и сами били пред одустајањем?
Неопходно је да верујете у себе, у оно што радите, важно је да поред себе имате људе који ће вас усмеравати на прави пут и давати снагу када то затреба, и да се не осврћете превише на то шта други причају и мисле. Важно је да сте фокусирани на циљ који сте себи зацртали и да издржите сва искушења на која наилазите. То, наравно, није нимало лако.Па, ево, у мом случају је било ситуација када сам био пред одустајањем. Током 2010. сам помишљао чак и да напустим тенис. Питао сам се да ли могу да надмашим Федерера и Надала, притисак је био огроман, јер сам поред њих двојице много пута пао. Међутим, знао сам да морам да их савладам. Срећом, у томе сам и успео.
Колико сам упознат, НИС је увек одвајао значајна средства за српски тенис, преко спонзорства Тениског савеза Србије (ТСС), и без ваше помоћи сигуран сам да много тога не би функционисало. Захвални смо и надамо се да ће и друге компаније испратити ваш пример.
Колико је победа Србије у Дејвис купу утицала на ваше самопоуздање и вашу енергију на путу ка броју један?
Управо је та победа и била својеврсна прекретница у мојој каријери, која ми је помогла да пребродим ту кризу коју сам поменуо. Титула из 2010.године једна је од најлепших ствари које су ми се догодиле од кад се бавим тенисом. Славили смо пред 20.000 наших навијача тог дана, емоције су биле заиста посебне. Незаборавне и лепе. Тај трофеј ми је много значио, дао ми је неку додатну унутрашњу снагу и на крилима тог успеха кренуо сам у 2011. сезону и у све остало што се после дешавало.
Шта за вас значи играти тенис за своју земљу, чак и када се налазите на врху светских тенисера?
Част ми је да представљам своју земљу кроз спорт и носим Србију у срцу, што није клише, већ има за мене посебно и крајње искрено значење. Посебно ако сте међу водећим тенисерима на свету, јер сам стално под мониторима и посматран много више него раније. Управо се због тога трудим да представљам своју земљу и себе на најлепши могући начин, онако како, нажалост, није била представљена у прошлости. Србија је прошла кроз доста тешких економских, политичких, па и спортских тренутака. Зато је обавеза сваког спортисте да је представи у најбољем светлу, да покаже људима у свету како кроз спорт може да се утиче на индивидуалце, на позитивну промену у сваком смислу и да није све тако црно како се говори у страним медијима.
У којој мери сте утицали на врхунске тенисере да се окрену својој земљи и заиграју за репрезентацију? Да ли сматрате да сте допринели подизању нивоа квалитета Дејвис купа?
Свако од мојих колега самостално доноси одлуке које су најбоље за његову професионалну каријеру, па самим тим и за то када ће заиграти Дејвис куп. Ипак, све их одлично познајем, то су моји пријатељи и морам истаћи да су то редом фантастични момци, врхунски професионалци, али и патриоте. Реч је о људима којима је веома стало да обрадују нацију и играју за Србију кад год су у прилици, баш као што је случај и са мном. Таквим смо односом свакако дали свој допринос у стварању снажног тима, и у јачању квалитета Дејвис купа, како сте сугерисали.
НИС годинама подржава Тениски савез Србије, био је уз наше тенисере када сте освојили “Салатару”. Колико је важно да велике, друштвено одговорне компаније подрже спорт у Србији којој деценијама недостаје финансијска подршка развоју спорта?
Колико сам упознат, НИС је увек одвајао значајна средства за српски тенис, преко спонзорства Тениског савеза Србије (ТСС), и без ваше помоћи сигуран сам да много тога не би функционисало.Зато, једно велико хвала за то, а надам се да ће и друге компаније испратити ваш пример и пружити подршку у мери у којој могу то да учине.Улагање у спорт је сигурна инвестиција у здравље нације, у децу, у позитивне примере који свима могу да донесу бенефит.
Шта би по вама Држава требало стратешки да уради, по питању улагања у спорт и развој младих у Србији?
Током 2010. сам помишљао чак и да напустим тенис. Питао сам се да ли могу да надмашим Федерера и Надала, притисак је био огроман, јер сам поред њих двојице много пута пао. Међутим, знао сам да морам да их савладам. Срећом, у томе сам и успео.
Конкретно, када је реч о тенису, волео бих да постоји национални тениски центар и систем из ког би се рађали нови таленти и играчи. То је основа свега, како бисмо остварили успех на дуже стазе. На жалост, још немамо НТЦ, а када га будемо створили, надам се у блиској будућности, моћи ћемо да обезбедимо услове свим младим талентима да имају свој дом, базу, центар у ком тренирају, где се одмарају, друже. Сећам се када сам имао 12, 13 година, био је рат у Србији, и на жалост, тенис није био толико популаран. Морао сам да одем у Немачку, на академију код Николе Пилића. Сећам се колико ми је тај осећај припадности једном колективном одрастању помогао касније у каријери.То нам фали, колектив у индивидуалном спорту. Родитељи не могу довека да износе на својим плећима каријере своје деце, као до сада. То није кључ за успех. Мора да се створи систем који би функционисао.
Тенис је индивидуални спорт. Међутим, познато је да имате јак тим људи око себе који дуго година ради са вама и са којима сте, као и са својом породицом, веома повезани. Колико је за вас важан тимски рад и у којој мери снажан тим и подршка најближих чланова породице може да допринесе успеху једног тенисера?
Имао сам велику срећу да су уз мене људи који ми желе све најбоље, који су искрени и до којих ми је стало. Они ми помажу да останем на правом путу и подржавају ме у ономе што радим. То је данас реткост јер многи покушавају да усмере енергију ка свом путу, а моји пријатељи су окренути мени. Зато сав успех који сам остварио и који остварујем, није само мој лични успех, већ је у великој мери и њихов.
Колико су велика ривалства у тенису? Да ли вам је лакша комуникација с млађим или старијим ривалима?
Ривалства су заиста велика, али се сви међусобно изузетно поштујемо и имамо јако коректан однос ван терена. Не дозвољавамо да тај такмичарски набој утиче на наше приватне односе, што некад није лако очувати. Ми, условно речено старији, годинама се већ суочавамо с тим, навикли смо на све што носи живот професионалног тенисера, и трудимо се да млађим генерацијама преносемо део тог искуства како би им било лакше. Мени је лично пођеднако лака комуникација и са Федерером и Надалом, и са Брајанима, и са Димитровим, Нишикоријем и другима. Искреност је основа сваког доброг и нормалног односа, баш као и међусобно уважавање.
Да ли ћете и после активне каријере остати у тенису?
Себе видим у томе да будем укључен у развој српског тениса. Не знам која ће ми бити званична улога, али трудићу се да помажем младима, још више него што сада чиним. Наиме, иако имам много обавеза током сезоне, увек нађем времена за тренинг с неким од наших талената, за разговор, за размену мишљења. После каријере бих томе могао озбиљније да се посветим.
Пуно путујете. Која места највише волите да посетите и која су ваша омиљена места у Србији?
Нажалост, немам много слободног времена током године, али када год могу волим да дођем у Србију и уживам у лепотама наше земље. Немам шта да кријем, поред Београда, највише ми прија да сам на Копаонику. За ову планину ме веже много пријатних успомена, природа је фантастична, без обзира на то да ли је лето или зима. Трудим се да откривам лепоте и других места, а таквих има заиста много у свим деловима Србије. Сваки пут видим и упознам нешто ново, неки нови крај, место, што ме радује.
За врхунске спортисте је веома важан начин ишране.На који начин се храните, да ли имате савете нутриционисте и која су ваша омиљена јела?
Волим пасту и једем је готово на дневној бази, наравно уз поштовање глутенске дијете. Ујутру попијем пиринчано млеко, генерално уносим доста пиринча, једем белу рибу и пилетину. То је храна коју морам да једем, али имам срећу да то и волим. Моја мама прави најбоље палачинке на свету и често сањам о њима.
Шта поручујете младим спортистима, који је најбољи рецепт за успех?
Често ме питају о рецепту и тајни за успех, али истина је да нема ту неке посебне приче. Млади спортисти би требало да ствари сачувају једноставним, без компликовања, оптерећивања. Такође, треба доста тога да се поклопи. Пресудан је процес одрастања, стицање искустава, разумевање онога шта треба да радите на терену и ван њега, да сазнате што више можете о том спорту, да скупите умеће и знање како бисте били што бољи. Самопоуздање и самоувереност је исто тако важна, али основа сваког успеха долази из карактера. Битно је психолошки бити чврст, и увек желети да напредујеш, да будеш најбољи.
Интервју је објављен у 3. броју корпоративног часописа
Energize
