Енергија знања
Можете ли да замислите свакодневицу без сусрета са страним језицима? Колико језика говорите и да ли се са странцима увек разумете? Иако упорно учимо стране језике и имамо прегршт могућности за усавршавање, у комуникацији ипак повремено долази до застоја.
Ово питање се тиче начина на који перципирамо и субјективно разумемо свет. Када покушавамо да дешифрујемо идеје и намере саговорника, имамо очекивања и сопствене мотиве, субјективне перспективе и, наравно, водимо се личном логиком. Постоји неколико врста изазова у интеркултурној комуникацији.
Пре свега – страни језик. Када имамо мало знања о некој култури, склони смо да претпостављамо сличности и да се окренемо стереотипима, који су генерализована и углавном погрешна слика одређене групе. Друге културе често одобравамо или не у односу са своју, а понекад сусрет са страним језиком и културом изазива анксиозност те одустајемо од даље комуникације.
– Прошле недеље били смо на ручку са пријатељима наших рођака из Јапана. Први пут су у Србији. Изгледа да су им нарочито занимљиве наше ципеле, нешто су се сагињали и загледали их. Необично, чак се нисмо ни руковали при сусрету.
* Наклон телом је јапански начин изражавања поштовања код мушкараца, а његова дубина зависи од односа међу социјалним статусима две особе. Јапанска култура при упознавању не практикује руковање.
Невербално изражавање је заједничко свим живим бићима и примарни је комуникацијски модел, само делом под свесном контролом: бојом гласа, јачином и висином говора често не можемо управљати. Пошто обухвата различите аспекте људског понашања, невербалну комуникацију проучавају различите научне дисциплине.
Сигурно сте чули за „говор тела“? Говор тела је лаички израз за невербалну комуникацију, јер представља само једну групу невербалних знакова. Брзина и ритам гласа, визуелна појава, гестови, вокална експресија, ритам покрета, мимика лица, усмереност погледа, положај тела, просторна удаљеност, начин на који се односимо према времену – све су то невербални фактори који могу слати поруку.
Култура одређене средине утиче на све аспекте комуникације. Психолингвиста Ден Слобин тврди да се мишљење у говору разликује од језика до језика.
– Ове године били смо на летовању у Египту и одсели код гостољубивих домаћина, мада… Појели смо сву послужену храну, а они опет нису били задовољни и још ме питају откуд једем левом руком. Па леворук сам. Свету се не може угодити!
*У арапским земљама једе се искључиво десном руком, јер је лева намењена за одржавање хигијене. Уколико гост поједе сву храну из тањира, домаћин се може увредити, јер остављање хране означава богатство и изобиље.
Дејвид Ефрон закључио је да се невербални елементи комуникације не наслеђују, већ се преносе и усвајају под утицајем средине и друштва. Изрази лица који показују емоције су урођени, али су и они подложни културним утицајима – у неким културама тенденција је да се што мање исказују, а у другим је нагласак управо на фацијалној експресији.
Блиски Исток и јужни део Европе, културе које цене додиривање као одраз наклоности и блискости, у супротности су са САД или северним регијама Европе по питању тактилности. У Јапану и Кини додиривање може изазвати непријатност.
У земљама на претежно јужној хемисфери изражен је осећај колективног: западна Африка и део јужне Америке, Кина, Јужна Кореја и југоисточна Азија. Са друге стране, индивидуалистички приступ негује претежно северна, западна и средња Европа, САД, Нови Зеланд.
Начин махања или руковања такође шаље различите поруке. Руси ће увек махати покретом длана напред-назад, што другим културама може изгледати као дозивање, јер је у њима раширен покрет лево-десно. „На западу“ су јасна правила руковања – предност имају старији, као и жене код руковања између супротних полова. У овим друштвима подразумева се гледање саговорника у очи, што је знак да смо присутни и сконцентрисани, док ће становништво одређених делова Аустралије гледање старијих или надређених сматрати непоштовањем.
Јапанска култура је позната по читавом сету правила понашања AISACU:
• Гласан смех је непристојан и тумачи се као знак нервозе;
• Визит-карте се држе обема рукама и стављају у новчаник или џеп на горњем делу одела (узимање једном руком и стављање у џеп панталона се сматра непоштовањем);
• Непристојно је и тихо истресање носа у марамицу на јавном месту;
• На пословним састанцима се често избегава контакт очима, а ако је и глава спуштена – то је позитиван знак да особа размишља;
• У бизнису се уместо речи „не“ користи форма „да, али…“ да се не би увредио клијент.
Један од најпознатијих примера варијације значења амблема у различитим културама је гест где палац и кажипрст праве круг и креће се од позитивног до потпуно негативног значења. У САД и већем делу Европе тумачи се као „ОК“, у Француској се користи у значењу „нула“, „ништавно, безвредно“, у Грчкој и на Сардинији је ласцивног значења. Јапанцима је симбол за новац, док на Малти означава хомосексуалца.
У неким културама додиривање слепоочнице и чела симболизује памет и мудрост, а понегде је у значењу „глуп“, „луд“. Додиривање ока и повлачење прста наниже код Енглеза и Француза говори: „Нећеш ме преварити!“, а код Италијана упозорава саговорника на трећу особу „Пази, он је преварант!“
Понекад ни не препознамо поруку коју неко шаље јер у нашој култури симбол који користи нема значење. Лупкањем кажипрстом у једну страну носа Енглез шаље поруку „Ово држи међу нама, ми смо лукави“, док на италијанском тлу означава упозорење „Буди опрезан, они су лукави“. Међутим, становнику Аргентине овај покрет неће означавати ништа и вероватно га неће ни приметити.
Учећи руски језик, често неоправдано претпостављамо много сличности у језику и у невербалним сегментима комуникације. У Русији вероватно нећете „стопирати“ возило на путу подизањем палца – тако шаљете позитивну реакцију да сте нечим задовољни. Можда ћете видети покрет лупкања песницом или дланом о груди у руском окружењу – саговорник исказује самопоуздање и сигурност да стоји иза својих речи. Врло занимљива је разлика у гесту набрајања. Док ће Срби отварати прсте скупљеног длана десне руке почев од палца, Руси ће прсте на левој раширеној шаци скупљати кажипрстом десне, и то од малог прста. Подсвесно овакав покрет има значење да се „ситуација држи под контролом“.
„Свет је мозаик визија и свака визија је садржана у језику. Сваки пут када неки језик нестане, нестаје и једна визија света” – Дејвид Кристал, британски лингвиста, аутор Кембриџ енциклопедије енглеског језика
Не постоји комуникација без препрека – покреће је управо потреба да се баријере превазиђу. Наша очекивања и мотиви, грешке у процени, субјективне перспективе и лична логика умногоме утичу на могућност да разумемо другу особу. Зато је комуникација комплексна, али и занимљива и изазовна. Разлике позивају на учење.
Одговор на питање с почетка овог текста јесте у термину „интеркултурна“. Успешна интеркултурна комуникација се не заснива само на познавању страних језика. Претпоставља радозналост, свест о себи као сложеном културном бићу, о култури којој припадамо, њеном утицају на наше мишљење и жељу за истраживањем честих претпоставки и предрасуда са којима се срећемо.
Учење страног језика је спознаја другог света. Наоружајмо се радозналошћу и спремношћу за сусрет са „другачијим“ и „новим“. Писали смо о бенефитима учења страних језика и ко су то „лажни пријатељи у језику“.
Многе културолошке занимљивости о Русији пронаћи ћете у уџбенику руског језика „Ни пуха ни пера“, намењеном одраслима и студентима. Можете га бесплатно преузети овде. Позивамо вас да учите руски и спријатељите се са специфичностима микрокултура ове велике земље.
